Zašto blogujemo?

Pročitah Itanin post o komentarisanju  prije neki dan, pa se sjetih da ima tu još ponešto da se kaže o zaboravljenim umjetnostima ili o stvarima o kojima pričamo, a ne zapisujemo ih. Dakle, pitanje je: Čime mjerimo uspjeh blog posta? Iliti “Zašto se neki post čita više, neki manje?”

Problem je što svi mi imamo ciljeve koji su vrlo različiti, i ti se ciljevi mijenjaju s vremena na vrijeme. Dakle, kad napišem post za opuštanje, čita se i shareuje kao lud. Kad napišem ultra pametni blogpost na temu ultrapametnog i interesantnog istraživanja, niko ništa. 🙁 Da li to znači da onaj članak koji se ne shareuje i ne lajkuje, a napisan je sa mnogo više truda i nosi mnogo veću težinu (ali se zato i obraća manjem krugu ljudi) nije dobar? Daleko bilo…

Anton Jurovicki je na jednom od Digitalizuj.me okupljanja izjavio da su na početku rada njihovog sajta tehnologija.me radili seriju testova – mislim da je jednom prilikom postavio neku sliku i pomenuo neku “poznatu ličnost” tipa Kim Kardašijan, i da je taj članak imao mnogo više tvitova, shareova, lajkova i klikova nego neki od ozbiljnih članaka kojima se inače njegov sajt i bavi. Tu se radilo o testiranju ciljne grupe i samog cilja. Kad pišete bilo šta, da biste bili zadovoljni i ponosni na svoj rad, morate biti realni u određivanju ciljne publike i cilja. Kim Kardašijan i “sporna” slika mogu da budu dobar način za privlačenje dodatne publike koje će, možda, čitajući vaš članak shvatiti da nisu dobili to što su očekivali, ali ih možda ipak zanima tekst na koji su “greškom” nabasali. (A možda i ne.) 🙂

Povlači se i pitanje da li smo mi u stvari previše zavisni od lajkova, i ne možemo da budemo zadovoljni samim kvalitetom teksta, nego nam je potrebno da ga neko lajkuje da bismo se osjećali dobro? Ma, hajde da budemo pošteni – svi mi volimo kad nam se nešto lajkuje, posebno ako smo negdje iskazali svoje znanje ili umjetnički duh (ovdje moram čak da ubrojim i duckface slike iz kupatila koje su takođe visoko lajkovana kategorija). Ali poenta pisanja blog postova ne treba da bude broj lajkova. Znam, znam, i ja se sa tim borim i tužna sam ako vidim da je 600 ljudi pročitalo članak a samo je 3 puta lajkovan (da li to znači da im se nije svidio? O.o). Po svim pravilima, a i logično je kad razmislite, možda je broj i kvalitet komentara važnije mjerilo. Ili možda nije?

Na drugoj strani imate preopterećenost. Pratim blog Briana Solisa redovno, čitam “sve” njegove članke, blogpostove, pratim webinare itd. Problem je što meni pola vremena mozak ne radi tako da mogu da shvatim o čemu čovjek priča. To je ono kad pokušate da pročitate nešto i odustanete na pola jer ne razumijete, izgleda pametno ali nikako da vam uđe u glavu. Da li to znači da je on nešto pogrešno uradio? Pa očigledno jeste, objavio je pametni članak u trenutku kad sam ja preumorna da ga pročitam. 🙂 Ili je njegov cilj da ga prate pametni ljudi kojima mozak radi 100% vremena punom snagom? I onda ima 3 lajka i nula komentara… Kako može da živi sa sobom kad je tako slabo ispraćen?! Pa eto, izgleda da je ipak zadovoljan, obzirom da ga svi svuda zovu da priča, citiraju i naravno, plaćaju mu…a on piše li, piše!

Uglavnom, da bi ova priča imala poentu, evo onog od čega sam počela: cilj pisanja bloga treba da bude neko prikupljanje misli, kao što smo nekad pisali dnevnik, ili pripremanje materijala za seminarski rad ili predavanje, na neki način i prikupljanje znanja i izlaganje svega toga na određeni način. Možda se nekad neko i javi, jer ste napisali nešto pametno i korisno, iako prethodno nije ništa lajkovao ni shareovao. Cilj ne treba da bude veliki broj lajkova, shareova, komentarisanja. Možda će neko iz Itaninog posta, neko stidljivi htjeti da vam kaže nešto… ali ne može baš tada, jer eto, mozak ne radi uvijek punim kapacitetom. Tako se ja nikad ne javih Brianu Solisu sa komentarom. Isto mu pišem ljubavne mailove. 😉