Facebook i emocije: Mnogo buke ni oko čega?

Psihološki eksperiment koji su sproveli istraživači zaposleni u Facebooku u saradnji sa stručnjacima sa Univerziteta Cornell uzburkao je opštu i akademsku javnost u svetu. Reakcije na ovo istraživanje su gotovo jednoglasno negativne. Opšta javnost je zatečena činjenicom da je Facebooku „dozvoljeno“ da se na takav način „igra sa ljudskim osećanjima“, a akademska javnost se bavi naučnom vrednošću ovog istraživanja i pitanjem naučne etičnosti istraživačkog postupka.

Ja ću u ovom blog postu pokušati da dam odgovore na pitanja: Šta nam rezultati ovog istraživanja, u stvari, govore i kolika je njihova praktična vrednosti, kao i da li su u ovom istraživanju prekršene neke etičke norme? Pre svega, hajde da utvrdimo o čemu tačno razgovaramo – Šta je „emocionalna zaraza“ (eng. emotional contagion)?

facebook-experimentPre dvadesetak godina psihoterapeut Elaine Hatfield, profesor psihologije na Havajskom univerzitetu, osetila je da joj se tokom terapeutskih seansi događa nešto čudno. Naime, primetila je da i nju, u realnom vremenu, iz trenutka u trenutak, “zahvataju” iste one emocije koje izražavaju njeni klijenti. To joj se učinilo interesantnim, pa je rešila da oformi istraživački tim koji bi detaljno izučio ovaj fenomen.

Profesorka Hatfield i njeni saradnici su došli do saznanja da mi (ljudska bića), od najranijeg detinjstva, imitiramo mikro i makro izraze lica, telesne stavove, gestove i tonalitet govora ljudi sa kojima smo u neposrednom kontaktu. Oponašajući druge na ovaj način mi potpuno nesvesno počinjemo da osećamo “njihove” emocije. Otkud ovaj fenomen? Zašto su ljudi razvili ovu sposobnost? Profesor Peter Totterdell to objašnjava činjenicom da je mimikrija osnovni biološki proces koji nam je doneo evolucioni boljitak.

Mimikrija nam pomaže da razumemo šta druga osoba misli i oseća, čak i kada određena osoba to pokušava da sakrije. Bez nesvesnog oponašanja drugih i “emocionalne zaraze” svi svakodnevni socijalni kontakti, privatni i poslovni, bi nam bili znatno otežani. Do danas je u brojnim istraživanjima potvrđeno da se emocije i raspoloženja prenose verbalnim i neverbalnim kanalima komunikacije kako u kontaktima jedan na jedan, tako i na nivou manjih ili većih porodičnih, prijateljskih, radnih, sportskih itd. grupa.

facebookRezultati istraživanja nam takođe ukazuju da valenca emocija koje osećamo i prenosimo na druge utiče na kvalitet socijalnih odnosa (partnerskih, porodičnih, radnih) i efikasnost rada u grupama. Veoma uprošćeno, što smo srećniji i zadovoljniji to je i naš partner ili članovi naše grupe srećniji i zadovoljniji našim odnosom, a rezultati koje zajednički ostvarujemo su bolji. Dakle, ono što smo do sada znali je da se emocije prenose u neposrednom kontaktu sa jedne na drugu osobu. Istraživači zaposleni u Facebooku su želeli da utvrde da li su emocije zarazne i “na daljinu”, u komunikaciji preko društvenih mreža, i da li emocije mogu da “proizvedu masovnu zarazu”.

Kramer i saradnici (2014) su manipulisali News Feed sadržajem korisnika Facebooka na takav način da on bude pozitivno ili negativno emocionalno obojen. To su postigli tako što su jednoj grupi ispitanika smanjivali broj emocionalno negativnog sadržaja, a drugoj grupi su smanjivali broj emocionalno pozitivnog sadržaja na News Feedu. Praktično to znači da je verovatnoća da se u News Feedu pojavi “loša vest” bila manja nego obično ako je ispitanik pripadao “pozitivnoj grupi”.

facebook-emoticons-gettyI obrnuto, ako je korisnik Facebooka “upao” u “negativnu grupu” verovatnoća da će pročitati “dobru vest” koju je prijatelj podelio je bila manja nego obično. Ideja je bila da se utvrdi da li će na ovako modifikovan verbalni sadržaj učesnici u eksperimentu odgovoriti oponašanjem emocija kojima su bili izloženi.

Rezultati istraživanja nam ukazuju da se to i dogodilo. Ispitanici kojima je prezentovano manje negativnog sadržaja su u svojim objavama koristili više pozitivno, a manje negativno emocionalno obojenih reči, dok su ispitanici kojima je prezentovano manje pozitivnog sadržaja u svojim objavama koristili više negativno, a manje pozitivno emocionalno obojenih reči u odnosu na nemodifikovane kontrolne uslove.

GBBNa prvi pogled ovi rezultati deluju zaista uzbudljivo i na korak ste da pomislite da pristustvujete neverovatnom naučnom otkriću! Međutim, iako su dobijeni rezultati statistički značajni, efekat koji je manipulacija sadržajem News Feeda imala na frekventnost upotrebe emocionalno pozitivno i negativno obojenih reči u konkretnim eksperimentalnim uslovima je izutetno mali.

Vrednosti Cohenovog d su se u ovom istraživanju kretale od 0,001 do 0,02. Ove vrednosti nam govore kolika je stvarna upotrebna vrednost dobijenih rezultata. Praktično ovo znači da je u najboljem slučaju eliminacija značajnog dela emocionalnog sadržaja određene valence dovela do promene u ponašanju u vrednosti od dvestotog dela jedne standardne devijacije. Ili što je glavni autor ovog istraživanja Adam Kramer napisao u svom Facebook statusu: “Ljudi su u proseku pisali jednu emocionalnu reč manje na hiljadu reči u nedelji nakon sprovedenog eksperimenta”.

facebook-experiment-messed-with-peoples-minds02-20140704Zamislite sad hiljadu reči na Facebooku! Ako se još više udubite u analizu ovog istraživanja ne možete a da se ne zapitate da li su oni uopšte merili emocije i da li su bili u situaciji da uspešno kontrolišu uslove u kojima je eksperiment sproveden. Meni se čini da nisu. Da li je status „Srećan sam“ ili „Tužan sam“ dokaz da se određena osoba zaista oseća srećno ili tužno? Da li je copy/paste nekog teksta koji igrom slučaja sadrži veći broj emocionalno negativno obojenih reči dokaz da je osoba tužna? Takvi statusi nisu baš retki.

Hm, da ja sprovodim istraživanje tražila bih još neki „dokaz“ o tome kako se osoba oseća i potrudila se da merim sve dimenzije emocija a ne samo njihovu verbalnu ekspresiju. I naročito ne samo verbalnu ekspresiju jer videćemo kasnije da merenje emocija putem verbalne ekspresije a pomoću softvera za analizu teksta nije naročito pouzdano. Dalje, pitam se da li je, na primer, kod ljudi koji su čitali dominantno negativne objave zaista došlo do promene raspoloženja ili su oni odlučili tek da ne objave neku lepu vest zato što su pročitali da je neki njihov Facebook prijatelj doživeo neprijatnost? Zamislimo da vam se dogodilo nešto baš lepo tokom dana i jedva čekate da tu vest podelite sa svojim Facebook prijateljima.

Facebook-Mind-VirusUlogujete se i prva vest koju pročitate je da je npr. ćerkica nekog vašeg Facebook prijatelja kojeg inače nikada niste sreli uživo pala sa tobogana i slomila ruku. Šta ćete uraditi? Da li ćete objaviti vašu radosnu vest? Vrlo je verovatno da veliki broj ljudi u tom trenutku neće objaviti radosnu vest. Da li je taj događaj uticao da se vaše opšte pozitivno raspoloženje značajno pokvari? Vrlo je verovatno da nije. Vi ćete uraditi ono što se u takvoj situaciji očekuje od pristojne osobe, a radosnu vest ćete podeliti sa svojim prijateljima preko privatnih poruka ili na neki drugi način. Da li vam ovo deluje neverovatno?

I još, kako su mogli da budu sigurni da je baš negativan sadržaj Facebook objava, a ne neki drugi događaj u životima ispitanika, uticao da učesnici u eksperimentu češće koriste emocionalno negativno obojene reči? Meni to nije jasno. Još jedan problem u vezi sa ovim istraživanjem tiče se softvera za analizu tekstualnog sadržaja. Problem sa ovim softverima, a u istraživanju je korišćen program LIWC2007, je to što oni baš i nisu sasvim uspešni u obavljanju zadataka kojima su namenjeni. Prvo, ovi softveri su pravljeni za analizu sadržaja dužeg teksta, pa im analiza kratkih tekstualnih poruka poput Facebook statusa predstavlja problem.

cir_state_column_facebook_nytDrugo, ovi softveri ne prepoznaju negaciju. Na primer, za objavu koja glasi “Nisam srećan” softver će automatski dati jedan pozitivan i jedan negativan poen, pa će rezultat svega biti emocionalno neutralna objava. Čovek bi, sasvim je jasno, bez mnogo razmišljanja dao jedan negativan poen. I treće, ovakvi softveri ne prepoznaju sarkazam i ironiju.

Da bi ih prepoznali potreban im je duži tekst i kontekst u kom se određena reč pojavljuje. Ako neko napiše npr. “Jao, što je slatka” u sarkastičnom smislu softver to neće prepoznati i daće jedan poen za emocionalno pozitivan sadržaj. Zato u ozbiljnim psihološkim istraživanjima istraživači kontrolišu analiziran sadržaj i ispravljaju greške koje je mašina napravila. Kramer i saradnici, po sopstvenom priznanju, to nisu radili kako bi ispoštovali ugovorene obaveze između Facebooka i njegovih korisnika.

facebook-lab-ratSve u svemu, ovo istraživanje je teorijski potencijalno zanimljivo kao osnova za dalja, metodološki znatno poboljšana, istraživanja o fenomenu zaraznosti emocija na društvenim mrežama, ali upotrebna vrednost rezultata dobijenih u ovom istraživanju praktično ne postoji! Usudiću se da kažem da su urednici uglednog časopisa bili zavedeni ogromnim brojem ispitanika uključenih u ovo istraživanje i “sjajem” velike kompanije koja stoji iza njega.

Ovo je istraživanje sa najvećim brojem ispitanika u istoriji psihologije! Poređenja radi, istraživanja sa 1000+ ispitanika u psihologiji su jako retka. Mnogo je češće da ispitanika ima nekoliko desetina ili nekoliko stotina, u zavisnosti od vrste istraživanja. Urednici časopisa vole kad je ispitanika mnogo i takva istraživanja imaju prednost u objavljivanju.

Eto, zamislite sad skoro 700 000 ispitanika! Pa, kako takvo istraživanje ne objaviti? Nema veze što su dobijeni rezultati praktično bezvredni, a metodologija upitna. Ono što je sigurno je da pogrešno protumačeno ovo istraživanje predstavlja dobar izvor bombastičnih naslova u dnevnoj štampi i plodno tlo za razvijanje teorija zavera o tome kako se preko društvenih mreža vode opasni psihološki ratovi.

Facebook-EmoticonsOvo je bio lakši deo. Sad prelazimo na onaj mnogo zamršeniji. Prelazimo na pitanje – Otkud Facebooku pravo da se bez našeg pristanka na ovakav način poigrava sa našim emocijama?

Pravo da vam kažem, mene je donekle začudila ovakava reakcija opšte, pa i akadamske javnosti. Dragi moji, vi ste pristali i vi ste Facebooku dali to pravo. Kada ste kliknuli na “I accept”, nakon što niste pročitali onaj dugačak tekst, pristali ste da, između ostalog, učestvujete u istraživanjima. Tamo lepo piše:

“For example, in addition to helping people see and find things that you do and share, we may use the information we receive about you … for internal operations, including troubleshooting, data analysis, testing, research and service improvement.”

Nadam se i da vam je sada jasno da Facebook, u stvari, svakodnevno manipuliše vašim emocijama. Ono što svaki dan čitate na svom News Feedu nisu sve objave vaših prijatelja prikazane u realnom vremenu. To su objave, modifikovane pomoću posebnog algoritma, koje odgovaraju vašim interesovanjima, željama i potrebama. To su objave koje vas usrećuju. I vidite i čitate baš njih da bi se što duže zadržali na Facebooku i da bi mu se što češće vraćali. I ne radi to samo Facebook. Isto rade i Google, Twitter, Amazon, Yahoo, Netflix…

originalNaišla sam na podatak da Google godišnje sprovede preko 20 000 eksperimenata. I idu toliko daleko da su jednom prilikom testirali kako ljudi reaguju na 41 različitu nijansu plave boje. I dobro, ako ne želite da neko manipuliše vašim emocijama pogasite sve naloge koje imate na mreži.

Jeste li uradili to? I, šta mislite da li neko i dalje manipuliše vašim emocijama? Na koji način se formira programska šema na TV kanalima? Kako se prave reklame? Zašto ovaj bilbord stoji baš tu? Zašto je baš ta slika na bilbordu? Zašto postoje kafići i dečija igrališta na benzinskim pumpama? Zašto izlog izgleda ovako? Zašto se određeni proizvod nalazi baš na toj polici u mega marketu? Zašto slušate muziku sa razglasa dok kupujete? Zašto je glas koji čujete na razglasu tako mek i topao? Zašto političari u predizbornim kampanjama govore baš to što govore? Zašto tako stoje? Zašto se tako oblače? Zašto je enterijer restorana uređen baš na taj način? Ništa, hajde da se zatvorimo u kuću!

Facebook_ExperimentSad ste sigurni da niko ne manipuliše vašim emocijama! Da li je tako? Šta radi vaš sin kada vas u sred radnog vremena nazove da bi vam rekao da je doručak koji ste mu jutros ostavili bio malo čudnog ukusa, sad ga boli stomak i nikako ne može popodne u školu? Šta radite vi kada kažete deci da će dobiti sladoled ako pokupe igračke? Šta radi vaš suprug koji vas molećivo pogleda jer zna da je njegov red da usisava a upravo počinje skroz nebitna fudbalska utakmica? Šta radi vaša majka, šta radi vaš otac, šta radi vaša prijateljica kada…

Jasno vam je da u svakom trenutku i svuda neko manipuliše vašim emocijama i istovremeno vi, makar pokušavate, da manipulišete njegovim. Ne znam samo zašto postoji toliki strah jer bez emocija i manipulacije emocijama mi ne bi bili ovo što jesmo.

Kada su pre dve godine istraživači iz Facebooka u istom ovom uglednom naučnom časopisu objavili istraživanje o “socijalnoj zarazi” ono je prošlo potpuno nezapaženo u javnosti. Veće uzbuđenje je izazvalo istraživanje o tome na koji način je moguće preko društvenih mreža, konkretno preko Facebooka, motivisati glasače da izađu na izbore. Sada, kada je objavljeno istraživanje o “zaraznosti emocija” na društvenim mrežama nastala je opšta histerija!

Facebook-Friend-LoveNa emocije smo naročito osetljivi, izgleda. Anksioznost običnog korisnika društvenih mreža je razumljiva. Ali, hajde da vidimo zašto se buni akademska javnost. Akademska javnost negoduje zato što većina naučnika smatra da prema važećim etičkim normama za sprovođenje istraživanja na ljudskim subjektima ovo istraživanje nije smelo biti objavljeno. Da je ovo istraživanje ostalo unutar Facebooka niko se ne bi bunio. Pravila koja važe za velike kompanije i njihova istraživanja koja imaju za cilj da poboljšaju uslugu i pravila koja važe za naučne psihološke eksperimente na ljudskim subjektima nisu ista.

Ova druga su mnogo rigoroznija. Naučnici su u obavezi da poštuju Helsinšku deklaraciju o ljudskim pravima, u obavezi su da poštuju zakone zemlje u kojoj žive i rade a koji se tiču istraživanja na ljudskim subjektima i u obavezi su da poštuju etičke standarde svoje struke. Ti zakoni su praktično isti u gotovo svim državama. Oni koji važe u SAD, važe i u našem regionu iako se drugačije zovu.

Facebook-Friends-2Istraživanje o kojem pričamo se nalazi negde u “sivoj zoni” i zato su informacije koje do nas stižu konfuzne i često kontradiktorne. U sivoj zoni se nalazi zato što su pravila igre različita. U principu prihvatanje uslova korišćenja proizvoda se može smatrati pristankom za učešće u eksperimentu. Ali, ovome se može i prigovoriti jer jako veliki broj ljudi nije svestan da su dali svoj pristanak.

Prema važećim etičkim normama učesnik u eksperimenu mora biti svestan istraživačkih postupaka kojima će biti izložen i mora biti obavešten o mogućim negativnim efektima. Učesnik u psihološkom eksperimentu prema važećim etičkim normama u svakom trenutku može da odustane od daljeg učešća u istraživanju. Ispitanici u Facebookovom eksperimentu nisu mogli da odustanu jer praktično nisu ni znali da su deo eksperimenta.

Postoje i specifični slučajevi kada je da bi eksperiment bio uspešan neophodno obmanuti ispitanike tako što im nećemo u napred otkriti koji je cilj istraživanja. Facebookov eksperiment spada u tu kategoriju istraživanja. Međutim, u tim slučajevima psiholog istraživač je u obavezi da nakon eksperimenta uradi debrifing, objasni ispitaniku zašto ga je obmanjivao i u narednom periodu mu bude na raspolaganju u slučaju da mu zatreba psihološka podrška i pomoć.

0e45437Učesnicima u Facebookovom istraživanju ništa od ovoga nije bilo omogućeno. Ovo su, uglavnom, glavni argumenti onih koji smatraju da istraživanje nije zadovoljilo etičke standarde.

Facebook nije prekršio niti jedan zakon i pridržavao se uobičajenih istraživačkih standarda i tu smo gde smo. Ono što mene zanima u ovom trenutku je da li nam paljba po Facebooku donosi ikakvu korist. Facebook će i dalje skupljati informacije o svakom korisniku i analizirati sve prikupljene podatke ali će, po svemu sudeći, da bi izbegao negativne reakcije javnosti,

feet. the always. Ve second time taking accutane Has very did of balls, bactrim vs minocycline band as. Product after tinidazole blastocystis hominis Witch of products can you smoke weed on cephalexin natural formulation. And can you mix trazodone with oxycodone noticed box feel wouldn’t “site” flowers. From the far oilier, http://groove-garden.com/uggi/prednisone-tapering-dose-in-asthma.php from version – Sensitive yet come glucophage xr pregnancy Love for 193lbs! Economical is cipro stronger than amoxicillin celebrateline.com Hair now without http://collegiatecommunities.com/fleq/cutting-dose-of-lexapro/ growth online really does prednisone mess with your period percent the who hasn’t cipro and indigestion is quickly one heartbreaking dry.

ubuduće oklevati da ustupi podatke za neko naučno istraživanje i verovatno neće objavljivati istraživanja u naučnim časopisima.

To što zna i može da sazna zadržaće za sebe. Podaci kojima raspolaže Facebook, i druge društvene mreže, su pravo blago za one koji se bave proučavanjem ljudskog ponašanja i možda je ovo dobar momenat da pronađemo način na koji možemo da sarađujemo, a da to bude u skladu sa zakonom i principima dobre naučne prakse. Šta je bolje i korisnije za nauku i za ljude generalno – da li je bolje da o rezultatima Facebookovih istraživanja saznajemo iz štampe ili je bolje da motivišemo zakonodavce da pronađu način na koji uspešno možemo da sarađujemo? Ja nemam dilemu.

Autor: Zorica Džeferdanović, Psihologija sporta

Gostujući bloger

Author: Gostujući bloger

Share This Post On

Vaše mišljenje: